Nacionalni savet za kulturu

Naslovna » Iz medija » Nastavak tekstova sa stranice "Iz medija"

Politika, Kulturni dodatak, 21. jul 2012.
Mirjana Sretenović

RAD U KULTURI DOVEDEN JE DO DNA

Kulturni dodatak istražuje čime će se baviti Nacionalni savet za kulturu. Stalno se govori o putu ka Evropi, ali nezavršeni muzeji ne mogu da stoje sa strane tog puta, kaže predsednik Saveta Dušan Otašević.

Najveći muzeji zatvoreni, gloženja u pozorištima uzimaju maha, likovnjaci se bune, pojedini muzički događaji opstaju zahvaljujući „štapu i kanapu“. Da li će svojim iskustvom, savetima, kontaktima i sugestijama članovi Nacionalnog saveta za kulturu uspeti da poprave aktuelnu situaciju?

Savet je, da podsetimo, oformljen jula prošle godine kao savetodavno telo koje Narodnoj skupštini, ministarstvu nadležnom za kulturu i vladi treba da obezbeđuje stalnu stručnu podršku u očuvanju, razvoju i širenju kulture.

Slikar i akademik Dušan Otašević, predsednik Saveta, govori koje ciljeve i zadatke ovo telo pred sebe postavlja:

„Ono što je najupadljivije i što nas sve tišti jeste činjenica da naše najvažnije kulturne institucije – Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti – ne rade. I na globalnom planu, koju god oblast kulture da pogledate, situacija je očajna, to svi znamo. Savet treba da prepozna probleme i ponudi rešenja. Najveći problem je kriza, a bez finansijske podrške ne možete ništa da uradite. Teško je organizovati i izložbu u nekoj galeriji a kamoli neke ozbiljnije projekte. Mi možemo da upozoravamo, zahtevamo, tražimo, molimo da se stvari od vitalnog značaja rešavaju. Uspostavljanjem nove vlade, nadamo se da će sve bolje funkcionisati, kaže Dušan Otašević za naš list i dodaje:

- Ne mogu da verujem da se ne prepoznaje važnost našeg puta kulture. Stalno se govori o putu ka Evropi, ali nezavršeni muzeji ne mogu da stoje sa strane tog puta ...

Otašević se pita kako uopšte pomišljamo da Beograd kandidujemo za prestonicu kulture 2020. kada nam ne rade vitalne gradske institucije, a potom se osvrće i na stanje van „kruga dvojke“.

„I najmanja mesta u Srbiji imala su dom kulture gde se odvijao kulturni život, od amaterskog programa do raznih gostovanja. To više ne postoji. Situacija je vrlo alarmantna i sve zavisi od političke volje, jer se nekada pare nađu za događaj koji nije vrhunska kultura“ – kaže Otašević.

Naš sagovornik smatra da je u prošlom periodu dobro prepoznat problem pozorišta u Beogradu: obnovljeno je Jugoslovensko dramsko pozorište, kao i scena na Terazijama, postojala je volja i želja, i nešto se uradilo. „Hajde da probamo da se skoncentrišemo. U predizbornim kampanjama nijedna stranka nije pomenula kulturu kao važan segment društva i države. Ne možemo da pravimo samo slaninijade (svaka čast i takvim zabavama), ali ovde ne postoji prepoznavanje jednog bitnog segmenta društva“, naglašava Otašević i dodaje da Savet radi volonterski, da članovi koji ne žive u Beogradu ne dobijaju nadoknadu putnih troškova i da „to tako neće moći dugo da traje.“

Kompozitorka Ivana Stefanović nabraja nerešena pitanja iz muzičkog sektora.

- Da li početi od povratka i obrazovanja muzičke publike, ili od elementarnog obrazovanja mladih koje bi barem donekle, potisnulo razarajući učinak estrade, ili od očuvanja najvažnijih muzičkih institucija: opere i najvažnijih orkestara (Filharmonija, RTS..), ili možda od toga da se umetnicima isplate honorari za učešće na prošlom Bemusu, jer sledeći samo što nije počeo. Ili najpre treba raditi na promociji naše muzičke umetnosti u inostranstvu (jer ona ne samo da postoji nego je, uprkos svemu, i veoma kvalitetna), ili treba otići u manja mesta Srbije i tamo građanima dati onu meru muzičke kulture koja im je preko potrebna ...

- pita kompozitorka i napominje da je Savet već razmatrao oblast muzike i složio se da se u poraznom takmičenju „koja umetnička oblast ima najviše problema“ muzika nalazi na tužnom visokom mestu.

Naravno, Ivana Stefanović naglašava da bez prioriteta nije moguće napraviti ni budžet niti videti „malo ispred nosa“.

- Uloga i delatnost Saveta je predviđena Zakonom o kulturi. Lično smatram da je Zakon bio vrlo „štedljiv“ kada je odredio šta Savet treba da radi, a šta ne, i da nam je ostavio male ingerencije. Ali, do nekog sledećeg, boljeg zakona, to je tako. Članovi Saveta su priznati stvaraoci i stručnjaci, pa bi Savet trebalo da ima prirodnog partnera u Ministarstvu kulture. Do sada to nije bio slučaj i osim nekih sasvim protokolarnih susreta nije bilo nikakve saradnje. Međutim, kao i uvek kada je kultura u pitanju, članovi Saveta imaju višak entuzijazma. Tu postoji jedna prepreka – političke strukture, oni od kojih zavisi finansijska podrška, kao da su, u prevelikom broju, nekulturni, kao da im kultura ne treba, kao da ne čitaju, ne idu na koncerte i u pozorište. Čak ni kada se bore za glasove na izborima, kao što je bio slučaj nedavno, uopšte i ne izgovore reč kultura, primećuje kompozitorka.

Za bolji položaj knjige pak zalagaće se prevodilac Duško Paunković, budući da smatra da pomoć koju država pruža knjizi preko raznih konkursa nije dovoljna.

„Treba naći i druge načine da se knjiga oslobodi tržišnog terora. Niko nema interes da izdaje vredna dela (po pravilu nekomercijalna), i otud poplava jeftine literature i hipertrofija njenih izdavača. A ti izdavači su i vlasnici knjižara i često ne žele da prodaju tuđa izdanja. Kako u našoj zemlji ne postoji nezavisno knjižarstvo, izdavači vrednih knjiga našli su se pred propašću. Društvo ne sme dozvoliti da se vredna dela tretiraju kao tržišni proizvodi. Kultura mora biti zaštićena od hirova tržišta i država u tome mora imati glavnu ulogu.

Ne treba čekati milost sponzora, koji nemaju motiv da ulažu u kulturu“, tvrdi Paunković dodajući:

- Zalagaću se i za rečnik. Srpski jezik nema standardni rečnik. Matičin jednotomnik proglašen je standardnim mada se zasniva na zastarelom nestandardnom rečniku Pre svega treba nam višetomni rečnik standardnog jezika. Kada je 2010. objavljen novi pravopis, srpski jezik se našao u apsurdnoj situaciji. Pravopis je doneo nova pravila, a nije bio praćen rečnikom. Sad su svi rečnici u raskoraku s njim, i neko ko želi da piše pravilno, ne zna šta da primenjuje – rešenja iz pravopisa ili iz rečnika. Treba doneti zakon o rečniku standardnog jezika (postojeći se bavi Rečnikom SANU i, uzgred, nije ubrzao rad na njemu). Inače, novi pravopis nije mogao da izađe dok nije dobio sredstva na konkursu za kapitalna a dela. Finansiranje ovakvih izdanja mora biti apsolutni prioritet – smatra Paunković.

Muhedin Fijuljanin, glavni i odgovorni urednik „Sandžačkih novina“ i član Saveta, smatra da je u našoj kulturi teško izdvojiti šta je prioritetnije. Dodaje da bi na to pitanje odgovor trebalo da dâ strategija razvoja kulture, kao važan i potreban dokument koji „ni mi u Savetu nismo videli ni u kakvom obliku“.

- Dosta toga u kulturi je uništeno, obezvređeno, rad u kulturi doveden je do dna. Čini mi se da je, ipak, prioritet svih prioriteta izgradnja, odnosno redefinisanje postojećih institucija kulture na način da one ne budu više „čuvari“ zgrada u kojima su smešteni pojedinci već čuvari kulture – smatra naš sagovornik i obaveštava o kulturnom životu u Novom Pazaru.

- Sve je daleko od zadovoljavajućeg. Ovo područje poznato je kao jedno od kulturnih središta Srbije, posebno kada je u pitanju materijalna kulturna baština, odnosno spomeničko nasleđe. Ovde se susreću dve kulture, dve različite kulturne baštine, koje stolećima zajednički žive i daju poseban pečat čitavom prostoru. Urušavanje novopazarskog Bedema (gradske tvrđave), propadanje Isa-begovog hamama, hamama u Novopazarskoj banji, poznatih Amir-aginog i Smailbegovića (Granata) hanova i ostalih bisera bošnjačke kulturne baštine najbolja je slika nebrige nadležnih prema ovom prostoru i njegovoj kulturi. Posledice ćemo osetiti za desetak godina kada i ono malo ljudi u kulturi ode i kada ne bude nikoga da nas izvuče iz šunda i kiča – kaže Fijuljanin.

On veruje da će ekonomska kriza biti, ali se boji da će ono što u oblasti kulture izgubimo nestati i da nećemo biti u prilici da sve tako lako vratimo.

- Već dugo živimo „daleko“ od kulture i pitanje je da li nam je to postala navika i stil života. Novi ministar kulture trebalo bi da izvrši svojevrsnu kulturnu revoluciju i založi se za mesto kulture, kako u političkom životu, tako i u budžetu, koje kulturi i pripada. Da doprinese očuvanju naše prošlosti, identiteta, razvoju i unapređenju nečega što samo, uslovno rečeno, mi imamo. Biti „hrabar“ i za ministarsku fotelju zahtevati takav tretman kulture nešto je što najmanje treba očekivati od novog ministra kulture.

ČLANOVI SAVETA
Članovi Saveta: slikari Dušan Otašević i Mileta Prodanović, prevodioci Vesna Injac Malbaša i Duško Paunković, reditelji Goran Paskaljević, Karolj Viček, Žarko Dragojević, Egon Savin, kompozitorke Ivana Stefanović i Isidora Žebeljan, producent Miroslav Mogorović, književnik Miro Vuksanović, dramski pisac Dušan Kovačević, arhitekta Marina Nešković, istoričar umetnosti Milica Todorović, profesor primenjene umetnosti Gordana Komad Arsenijević, scenograf Aleksandar Denić, politikolog Muhedin Fijuljanin, sekretar Saveta kulturno-umetničkih društava Beograda Slobodan Vujović.

Politika, Kulturni dodatak, 28. jul 2012.
Mirjana Sretenović

IMA LI KO DA NAS ČUJE

Iako postoji već godinu dana, Nacionalni savet za kulturu nije mnogo odmakao u svom radu. Članovi Saveta, njih devetnaestoro, kojima je određen mandat na pet godina, negoduju zbog loše komunikacije sa prošlim Ministarstvom za kulturu i nadaju se boljoj saradnji sa novoimenovanim resorom. Ukoliko te komunikacije ne bude, a nerešena pitanja u kulturi se i dalje gomilaju, postavlja se pitanje čemu uopšte Savet i zašto bi ti ljudi gubili svoje vreme, a još pride dužnost u Savetu obavljaju volonterski…

Književnik i član Saveta Miro Vuksanović govori o statusu koji Savet trenutno ima:

- Nacionalni savet za kulturu je kao dete bez roditelja. Skupština ga je imenovala, a potom uputila na Ministarstvo kulture, koje s razlozima kaže – vi ste skupštinski. Status je, dakle, neodređen, nerešen. Prema svom imenu, trebalo bi i da nekome daje savete, a toga imamo i odviše. Zakon o kulturi određuje nadležnosti, ali je osnovno pitanje kako ih ostvariti. Nemamo nacionalnu strategiju razvoja kulture. Niko u predizbornoj utrci nije ni izgovorio reč kultura.

Ista reč je izostala iz sporazuma za sastavljanje vlade, kaže Vuksanović dodajući da se resor za kulturu i medije „daje kao kusur“.

- Vodeće republičke muzejske ustanove su zatvorene, a grad koji nikad nije svoj muzej otvorio takmiči se za mesto prestonice evropske kulture. Ni daroviti Teodor fon Burg, koga smo već dali drugima, ne može izračunati koliko puta je više zatvorenih knjiga od onih koje su otvorene za čitanje. I tako neredom. Mi smo se i našli u opštoj nestašici jer smo dopustili da nam kultura gotovo nestane. Savet za kulturu mora dobiti pravo da to javno kaže i da traži nemoguće: povratak kulture u ukupan život Srbije. Biti član Saveta danas nije ni čast, ni privilegija. To je sasvim očigledna muka. Ipak, učinićemo sve da promenimo bar nešto. Makar da se pomeri. I to bi bilo važno, jer sve što je od kulture ima viši značaj – smatra Miro Vuksanović.

Filmski reditelj Žarko Dragojević naglašava da Savet nije mnogo uradio, imajući u vidu njegov stručni i kreativni potencijal, kao i zadatke pred njega postavljene i propisane Zakonom o kulturi, od kojih je najvažniji trebalo da bude savetodavni rad na izradi strategije kulturnog razvoja zemlje do 2020. godine.

- Savet je čitavu proteklu godinu sebe i svoj rad pokušavao da poveže sa državnim aparatom koji ga je osnovao, međutim, bez ikakvog uspeha.

Skandalozno je reći, ali na više svojih tematskih sesija posvećenih pojedinim oblastima kulturnog stvaralaštva Savet nije uspevao da dovede niti jednog predstavnika resornog Ministarstva kulture, iako ih je neprestano pozivao, počev od nižih činovnika, preko mnogobrojnih pomoćnika i savetnika, sve do samog ministra, od kojih bi neposredno, iz prve ruke, nešto saznao o programskim ciljevima ili tekućim problemima sprovođenja kulturne politike zemlje – kaže Dragojević.

S druge strane, on napominje da je još na početku mandata Savetu bilo obećano dostavljanje prve verzije Nacrta strategije kulturnog razvoja, na kojoj je u prethodnom periodu radila grupa od 25 angažovanih stručnjaka, ali ni to nije učinjeno do danas. Članovi Saveta su nezvanično obavešteni da je Nacrt strategije urađen po oblastima, ali „nedostaje ruka koja bi sve to objedinila u jedinstven dokument“, i tu je stvar zapela.

- Ovakav pasivan i ignorantski stav državnih organa prema Savetu, ne samo Ministarstva kulture već i Skupštine Srbije kao njegovog osnivača, delovao je veoma frustrirajuće na mnoge članove Saveta tako da je bilo predloga i o njegovom kolektivnom demisioniranju – kaže reditelj.

Dragojević naglašava da on ne vidi ulogu Saveta u tome da direktno učestvuje u raspodeli sredstava. Tim pre što misli da se biće autentične kulture ne može objasniti zakonima ekonomske prirode, posebno ne onim famoznim odnosom ponude i potražnje.

- Kultura je duhovna forma života, ili kako drevne knjige kažu, to je negovanje čovekove duše i njegove ljudskosti. Otuda mogućnosti jedne kulture nisu u obaveznoj proporcionalnoj sprezi sa količinom uloženih sredstava u nju. Smisao kulturnog stvaralaštva se ne očituje u nečemu što mnogo košta, nego u onome što služi smirenju i produhovljenju ljudi. Uostalom, kultura koja mnogo košta već se nalazi u stanju svoje degradiranosti. Zato ne treba brinuti, ako bude duha, ideja i pameti, biće i para za sve prave kulturne delatnosti. Uzmimo na primer kulturni amaterizam, o kojem se na Savetu već razgovaralo, koji ne traži mnogo, a vraća stostruko, i koji, po mome mišljenju, u savremenim uslovima života može da bude jedna velika institucionalna duhovna alternativa, pa i odbrana malaksale duše, posebno mlade, od nečega što se zove kulturna industrija ili masovna kultura, koja previše košta a u duhovnom smislu ne donosi mnogo – naprotiv, kaže Žarko Dragojević.

Kada je u pitanju njegov sektor, naš sagovornik primećuje da je gorući problem srpske kinematografije njena organizaciona struktura, koja je već skoro dve decenije u stanju svoje permanentne raspadnutosti. Ako se u Srbiji i dogodi dobar film, kaže, to nije posledica organizovanog sistema nego slučajnosti.

- Šansa da se na tom polju nešto promeni jeste novi Zakon o kinematografiji koji u središte našeg kinematografskog sistema postavlja Filmski centar Srbije definišući ga kao ustanovu kulture. Ali ono što je Zakon propustio da učini, to je da propiše njegovo unutrašnje uređenje jer Filmski centar Srbije je postojao i ranije, osnovan je 2004. doduše kao jedan provizorijum sa kojim se od tada upravljalo na različite načine, ali sve vreme bez transparentnih programskih ciljeva i legitimne upravljačke prakse. Kao urgentni posao nameće se korenita reforma Filmskog centra Srbije, odnosno razvijanje njegovog celokupnog unutrašnjeg uređenja u skladu kako sa Zakonom o kinematografiji tako i sa Zakonom o kulturi, ali i našim kinematografskim potrebama – smatra Žarko Dragojević i dodaje da ukoliko to ne bude učinjeno, Filmski centar Srbije će ostati „defektna građevina, bez većeg kulturnog smisla, ali sa ogromnim korupcionaškim potencijalom, jer ga je u ovakvom stanju lako uzurpirati i neprincipijelno podrediti bilo pojedinačnim, bilo nečijim grupnim koterijskim interesima“.

- Zato sam sve bliži tome da se složim, bar kada su u pitanju film i kinematografija, sa onom institucionalnom teorijom umetnosti koja kaže da je pravi autor umetničkog predmeta zapravo umetnička sredina, dakle i institucija koja ga je omogućila. Zbog toga su nam i potrebne dobre i uređene institucije kulture, jer one ne znače samo materijalnu podršku stvaraocima umetničkih dela, već iz njih izvire i sam duh dela. Novog ministra čeka mukotrpni rad na zadatku obnove i izgradnje sa mnogih strana ugrožene i posrnule srpske kulture. Ali obnovimo Srbiju u svojim grudima, i sve će ići lakše – poručuje Dragojević.

Politika, Kulturni dodatak, 4. avgust 2012.
Mirjana Sretenović

NEMAMO POVRATNE INFORMACIJE O NAŠIM ZAHTEVIMA

Slobodan Vujović, sekretar Saveza kulturno-umetničkih društava Beograda i član Nacionalnog saveta za kulturu, ne zna da li da počne od toga koje probleme u kulturnom sektoru treba rešavati ili od toga da li će Savet imati partnera u Ministarstvu kulture.

- Želim da izrazim lično nezadovoljstvo odnosom prošlog Ministarstava kulture prema Nacionalnom savetu i neuvažavanjem Saveta već godinu dana koliko Savet postoji. Tražili smo da nam Ministarstvo dostavi Nacrt strategije o razvoju kulture, i to u više navrata, o čemu bi po, po zakonski utvrđenoj proceduri, Savet trebalo da dâ svoje mišljenje. Na bahat način rečeno nam je da to nije naš posao već da će nacrt dati u javnu raspravu, kaže Vujović.

Prema njegovim rečima, Savet je do sada dao podršku za pravljenje Zakona o kulturno-umetničkom amaterizmu, čime bi ova oblast bila regulisana na pravi način.

- Ministarstvo kulture restriktivno se odnosilo prema ovoj vrsti amaterskog angažovanja, a amateri predstavljaju najmasovniji pokret u našoj zemlji. U Beogradu ima 40.000 a u celoj Srbiji 400.000 ljudi koji se bave pozorištem, narodnim igrama, pevaju u horu… Kulturna mapa bi bila osiromašena ukoliko bi se amaterizam ugušio, a zakon bi mogao da reguliše naš status, kaže Vujović.

On napominje da ovde nije reč o skupu ljudi koji se bave nekim hobijem već postižu vrhunske rezultate na svim festivalima u svetu na kojima učestvuju. Zakon bi trebalo da omogući lakše funkcionisanje KUD-ova, koji bi imali odgovarajuću materijalnu podršku za proširenje svoje delatnosti.

- Cilj nam je da što više ljudi bude u našim društvima. Amateri postaju najbolji potrošači kulture, gledaoci pozorišnih predstava, publika na koncertima, konzumenti umetničkih dela, najvernija kulturna publika. Prethodno ministarstvo imalo je loš odnos prema amaterima, što se očitovalo u nepružanju pomoći Savezu amatera Srbije. I postojeće stavke u Zakonu o kulturi koje se odnose na KUD-ove nisu poštovane, smatra Vujović i dodaje da je Nacionalni avet dao podršku za donošenje Zakona o kulturno-umetničkom amaterizmu, budući da je amaterizam prepoznat kao značajan segment kulture u Srbiji.

- Pripadnici ovog pokreta umetnošću se bave iz zadovoljstva, a ne u vidu osnovnog zanimanja. Kada se kaže da se umetnošću bave „na amaterskoj osnovi“, podrazumeva se bavljenje umetnošću bez materijalne nadoknade, a ne u pejorativnom smislu tumačenja amaterizma kao nečeg što je nedovoljno dobro da bi zavredelo pažnju u poređenju sa onim što je profesionalno, objašnjava Vujović.

Prevodilac i član Saveta Vesna Injac Malbaša, zaposlena u Narodnoj biblioteci Srbije, smatra da je Savet uradio više nego što je to iko od njega očekivao: Savet svakog meseca održava redovne sednice, napravljen je sajt Saveta (http://www.nsk.gov.rs/), donet Poslovnik o radu, donet Pravilnik o kriterijumima za sticanje statusa istaknutog umetnika, odnosno istaknutog stručnjaka u kulturi, temeljno su razmatrane neke značajne teme iz oblasti kulture (muzika, amaterizam, pozorište).

- Treba pomenuti da saradnja Saveta sa Ministarstvom kulture nije bila zadovoljavajuća, bila je i jeste više protokolarne prirode, a ne suštinske.

Strategija razvoja kulture u Srbiji je dokument čiji je nacrt izrađen, ali ga Savet još nije dobio, nažalost, i ne može da učestvuje u njegovoj izradi, što znači da ne može da izvršava jednu od svojih najznačajnijih uloga određenih Zakonom o kulturi, a to je učestvovanje u izradi predloga i posle u oceni izvršenja strategije. Pošto Savet treba da učestvuje u izradi Strategije, on će u njoj odrediti i prioritete razvoja, i posle će se ponašati u skladu sa tim dokumentom, kaže naša sagovornica.

Kako dodaje, po predizbornoj kampanji reklo bi se da kultura uopšte ne postoji u zemlji Srbiji, jer niko od političara reč kultura nije pomenuo.

- Po tekstu Koalicionog sporazuma takođe bi se reklo da kultura nikoga od političara ne interesuje, jer se reč kultura pominje samo na dva mesta, kada je reč o kulturnoj baštini na Kosovu i o kulturnoj saradnji sa Republikom Srpskom. Po planovima o novim ministarstvima u novoj vladi RS, koje čitamo u medijima ovih dana, takođe bi se reklo da kultura malo koga interesuje, sva ostala ministarstva i moguće podele se više pominju od ministarstva kulture. Savet je sa julskog sastanka uputio saopštenje za javnost i prosledio ga velikom broju medija. Nažalost, to saopštenje gotovo niko nije objavio. Jedan od stavova tog saopštenja jeste i da „Savet očekuje da će novi ministar kulture biti ličnost sa velikim integritetom i ugledom u stručnoj i kulturnoj javnosti“.

Savet je u fazi pripreme dokumenta o prioritetima delovanja u oblasti kulture koji će uputiti novom ministru, kaže Vesna Injac Malbaša.

Prema njenom mišljenju, u odnosu na druge oblasti kulture i umetnosti, bibliotečko-informaciona delatnost je relativno sređena u Srbiji.

- Prošle godine su u Skupštini RS usvojena tri bibliotečka zakona. Ipak, ostalo je još dosta toga što je potrebno urediti u bibliotečko-informacionoj oblasti: novi podzakonski akti još nisu doneti; neophodno je uskladiti rad svih biblioteka u Srbiji sa novim zakonskim okvirima; donošenje strategije razvoja biblioteka u Srbiji; dalja izgradnja jedinstvenog bibliotečko-informacionog sistema Srbije; veb arhiva kulturnog nasleđa Srbije; izgradnja Digitalne biblioteke Srbije koja bi trebalo da obuhvati što veći broj biblioteka u Srbiji. Mreža biblioteka Srbije obuhvata blizu 2.400 biblioteka, ali su one neravnomerno razvijene. Departizacija i profesionalizacija svih biblioteka je preduslov uspešnog poslovanja. Svakako ću predložiti Nacionalnom savetu za kulturu da tema na jednoj od sednica bude i bibliotečko-informaciona delatnost, kaže Vesna Injac Malbaša.

Filmski reditelj i član Saveta Karolj Viček smatra da Savet, možda previše ambiciozno, pokušava da uredi planove vezane za kulturnu scenu Srbije.

- Kakva nam je situacija u društvu, tako se i vlast odnosi prema ovom Savetu. Ispada da smo mi kuriri, volonteri koji se iz hobija bave kulturom. Za godinu dana koliko Savet postoji moglo je više da bude urađeno. Određen nam je mandat na pet godina, a prošla je čitava godina na definisanje našeg statusa. Porazno je da Savet nema povratne informacije o našim zahtevima… To ne sluti na dobro. Ni Vlada ni Parlament ne znaju kome ovaj Savet pripada, što je samo dokaz kakav je naš odnos prema kulturi uopšte.

Ako se tako odnose prema ljudima u Savetu, koji predstavljaju našu kulturu u svetu, kakav odnos će imati prema nekome ko tek počinje da se bavi umetnošću i ko još nema „biografiju“ i opus iza svoga imena, pita Viček i dodaje:

- Trebalo bi toliko toga da se uradi. Na primer, Zakon o pozorištu, budući da se kod nas ne zna ni status glumaca ni institucija uopšte. Vojvođanska televizija je svojevremeno radila osam do deset drama godišnje, ali je to bilo propisano zakonom i tako je moralo da bude. Ako nema zakonskog akta, slede nam katastrofalne posledice. Generacije odrastaju bez kulturnih ambicija što se odražava na sve sfere života, smatra Viček.

VESTI

IZ MEDIJA