Национални савет за културу

Насловна » Из медија » Наставак текстова са странице "Из медија"

Политика, Културни додатак, 21. јул 2012.
Мирјана Сретеновић

РАД У КУЛТУРИ ДОВЕДЕН ЈЕ ДО ДНА

Културни додатак истражује чиме ће се бавити Национални савет за културу. Стално се говори о путу ка Европи, али незавршени музеји не могу да стоје са стране тог пута, каже председник Савета Душан Оташевић.

Највећи музеји затворени, гложења у позориштима узимају маха, ликовњаци се буне, поједини музички догађаји опстају захваљујући „штапу и канапу“. Да ли ће својим искуством, саветима, контактима и сугестијама чланови Националног савета за културу успети да поправе актуелну ситуацију?

Савет је, да подсетимо, оформљен јула прошле године као саветодавно тело које Народној скупштини, министарству надлежном за културу и влади треба да обезбеђује сталну стручну подршку у очувању, развоју и ширењу културе.

Сликар и академик Душан Оташевић, председник Савета, говори које циљеве и задатке ово тело пред себе поставља:

„Оно што је најупадљивије и што нас све тишти јесте чињеница да наше најважније културне институције – Народни музеј и Музеј савремене уметности – не раде. И на глобалном плану, коју год област културе да погледате, ситуација је очајна, то сви знамо. Савет треба да препозна проблеме и понуди решења. Највећи проблем је криза, а без финансијске подршке не можете ништа да урадите. Тешко је организовати и изложбу у некој галерији а камоли неке озбиљније пројекте. Ми можемо да упозоравамо, захтевамо, тражимо, молимо да се ствари од виталног значаја решавају. Успостављањем нове владе, надамо се да ће све боље функционисати, каже Душан Оташевић за наш лист и додаје:

- Не могу да верујем да се не препознаје важност нашег пута културе. Стално се говори о путу ка Европи, али незавршени музеји не могу да стоје са стране тог пута ...

Оташевић се пита како уопште помишљамо да Београд кандидујемо за престоницу културе 2020. када нам не раде виталне градске институције, а потом се осврће и на стање ван „круга двојке“.

„И најмања места у Србији имала су дом културе где се одвијао културни живот, од аматерског програма до разних гостовања. То више не постоји. Ситуација је врло алармантна и све зависи од политичке воље, јер се некада паре нађу за догађај који није врхунска култура“ – каже Оташевић.

Наш саговорник сматра да је у прошлом периоду добро препознат проблем позоришта у Београду: обновљено је Југословенско драмско позориште, као и сцена на Теразијама, постојала је воља и жеља, и нешто се урадило. „Хајде да пробамо да се сконцентришемо. У предизборним кампањама ниједна странка није поменула културу као важан сегмент друштва и државе. Не можемо да правимо само сланинијаде (свака част и таквим забавама), али овде не постоји препознавање једног битног сегмента друштва“, наглашава Оташевић и додаје да Савет ради волонтерски, да чланови који не живе у Београду не добијају надокнаду путних трошкова и да „то тако неће моћи дуго да траје.“

Композиторка Ивана Стефановић набраја нерешена питања из музичког сектора.

- Да ли почети од повратка и образовања музичке публике, или од елементарног образовања младих које би барем донекле, потиснуло разарајући учинак естраде, или од очувања најважнијих музичких институција: опере и најважнијих оркестара (Филхармонија, РТС..), или можда од тога да се уметницима исплате хонорари за учешће на прошлом Бемусу, јер следећи само што није почео. Или најпре треба радити на промоцији наше музичке уметности у иностранству (јер она не само да постоји него је, упркос свему, и веома квалитетна), или треба отићи у мања места Србије и тамо грађанима дати ону меру музичке културе која им је преко потребна ...

- пита композиторка и напомиње да је Савет већ разматрао област музике и сложио се да се у поразном такмичењу „која уметничка област има највише проблема“ музика налази на тужном високом месту.

Наравно, Ивана Стефановић наглашава да без приоритета није могуће направити ни буџет нити видети „мало испред носа“.

- Улога и делатност Савета је предвиђена Законом о култури. Лично сматрам да је Закон био врло „штедљив“ када је одредио шта Савет треба да ради, а шта не, и да нам је оставио мале ингеренције. Али, до неког следећег, бољег закона, то је тако. Чланови Савета су признати ствараоци и стручњаци, па би Савет требало да има природног партнера у Министарству културе. До сада то није био случај и осим неких сасвим протоколарних сусрета није било никакве сарадње. Међутим, као и увек када је култура у питању, чланови Савета имају вишак ентузијазма. Ту постоји једна препрека – политичке структуре, они од којих зависи финансијска подршка, као да су, у превеликом броју, некултурни, као да им култура не треба, као да не читају, не иду на концерте и у позориште. Чак ни када се боре за гласове на изборима, као што је био случај недавно, уопште и не изговоре реч култура, примећује композиторка.

За бољи положај књиге пак залагаће се преводилац Душко Паунковић, будући да сматра да помоћ коју држава пружа књизи преко разних конкурса није довољна.

„Треба наћи и друге начине да се књига ослободи тржишног терора. Нико нема интерес да издаје вредна дела (по правилу некомерцијална), и отуд поплава јефтине литературе и хипертрофија њених издавача. А ти издавачи су и власници књижара и често не желе да продају туђа издања. Како у нашој земљи не постоји независно књижарство, издавачи вредних књига нашли су се пред пропашћу. Друштво не сме дозволити да се вредна дела третирају као тржишни производи. Култура мора бити заштићена од хирова тржишта и држава у томе мора имати главну улогу.

Не треба чекати милост спонзора, који немају мотив да улажу у културу“, тврди Паунковић додајући:

- Залагаћу се и за речник. Српски језик нема стандардни речник. Матичин једнотомник проглашен је стандардним мада се заснива на застарелом нестандардном речнику Пре свега треба нам вишетомни речник стандардног језика. Када је 2010. објављен нови правопис, српски језик се нашао у апсурдној ситуацији. Правопис је донео нова правила, а није био праћен речником. Сад су сви речници у раскораку с њим, и неко ко жели да пише правилно, не зна шта да примењује – решења из правописа или из речника. Треба донети закон о речнику стандардног језика (постојећи се бави Речником САНУ и, узгред, није убрзао рад на њему). Иначе, нови правопис није могао да изађе док није добио средства на конкурсу за капитална а дела. Финансирање оваквих издања мора бити апсолутни приоритет – сматра Паунковић.

Мухедин Фијуљанин, главни и одговорни уредник „Санџачких новина“ и члан Савета, сматра да је у нашој култури тешко издвојити шта је приоритетније. Додаје да би на то питање одговор требало да дâ стратегија развоја културе, као важан и потребан документ који „ни ми у Савету нисмо видели ни у каквом облику“.

- Доста тога у култури је уништено, обезвређено, рад у култури доведен је до дна. Чини ми се да је, ипак, приоритет свих приоритета изградња, односно редефинисање постојећих институција културе на начин да оне не буду више „чувари“ зграда у којима су смештени појединци већ чувари културе – сматра наш саговорник и обавештава о културном животу у Новом Пазару.

- Све је далеко од задовољавајућег. Ово подручје познато је као једно од културних средишта Србије, посебно када је у питању материјална културна баштина, односно споменичко наслеђе. Овде се сусрећу две културе, две различите културне баштине, које столећима заједнички живе и дају посебан печат читавом простору. Урушавање новопазарског Бедема (градске тврђаве), пропадање Иса-беговог хамама, хамама у Новопазарској бањи, познатих Амир-агиног и Смаилбеговића (Граната) ханова и осталих бисера бошњачке културне баштине најбоља је слика небриге надлежних према овом простору и његовој култури. Последице ћемо осетити за десетак година када и оно мало људи у култури оде и када не буде никога да нас извуче из шунда и кича – каже Фијуљанин.

Он верује да ће економска криза бити, али се боји да ће оно што у области културе изгубимо нестати и да нећемо бити у прилици да све тако лако вратимо.

- Већ дуго живимо „далеко“ од културе и питање је да ли нам је то постала навика и стил живота. Нови министар културе требало би да изврши својеврсну културну револуцију и заложи се за место културе, како у политичком животу, тако и у буџету, које култури и припада. Да допринесе очувању наше прошлости, идентитета, развоју и унапређењу нечега што само, условно речено, ми имамо. Бити „храбар“ и за министарску фотељу захтевати такав третман културе нешто је што најмање треба очекивати од новог министра културе.

ЧЛАНОВИ САВЕТА
Чланови Савета: сликари Душан Оташевић и Милета Продановић, преводиоци Весна Ињац Малбаша и Душко Паунковић, редитељи Горан Паскаљевић, Карољ Вичек, Жарко Драгојевић, Егон Савин, композиторке Ивана Стефановић и Исидора Жебељан, продуцент Мирослав Могоровић, књижевник Миро Вуксановић, драмски писац Душан Ковачевић, архитекта Марина Нешковић, историчар уметности Милица Тодоровић, професор примењене уметности Гордана Комад Арсенијевић, сценограф Александар Денић, политиколог Мухедин Фијуљанин, секретар Савета културно-уметничких друштава Београда Слободан Вујовић.

Политика, Културни додатак, 28. јул 2012.
Мирјана Сретеновић

ИМА ЛИ КО ДА НАС ЧУЈЕ

Иако постоји већ годину дана, Национални савет за културу није много одмакао у свом раду. Чланови Савета, њих деветнаесторо, којима је одређен мандат на пет година, негодују због лоше комуникације са прошлим Министарством за културу и надају се бољој сарадњи са новоименованим ресором. Уколико те комуникације не буде, а нерешена питања у култури се и даље гомилају, поставља се питање чему уопште Савет и зашто би ти људи губили своје време, а још приде дужност у Савету обављају волонтерски…

Књижевник и члан Савета Миро Вуксановић говори о статусу који Савет тренутно има:

- Национални савет за културу је као дете без родитеља. Скупштина га је именовала, а потом упутила на Министарство културе, које с разлозима каже – ви сте скупштински. Статус је, дакле, неодређен, нерешен. Према свом имену, требало би и да некоме даје савете, а тога имамо и одвише. Закон о култури одређује надлежности, али је основно питање како их остварити. Немамо националну стратегију развоја културе. Нико у предизборној утрци није ни изговорио реч култура.

Иста реч је изостала из споразума за састављање владе, каже Вуксановић додајући да се ресор за културу и медије „даје као кусур“.

- Водеће републичке музејске установе су затворене, а град који никад није свој музеј отворио такмичи се за место престонице европске културе. Ни даровити Теодор фон Бург, кога смо већ дали другима, не може израчунати колико пута је више затворених књига од оних које су отворене за читање. И тако нередом. Ми смо се и нашли у општој несташици јер смо допустили да нам култура готово нестане. Савет за културу мора добити право да то јавно каже и да тражи немогуће: повратак културе у укупан живот Србије. Бити члан Савета данас није ни част, ни привилегија. То је сасвим очигледна мука. Ипак, учинићемо све да променимо бар нешто. Макар да се помери. И то би било важно, јер све што је од културе има виши значај – сматра Миро Вуксановић.

Филмски редитељ Жарко Драгојевић наглашава да Савет није много урадио, имајући у виду његов стручни и креативни потенцијал, као и задатке пред њега постављене и прописане Законом о култури, од којих је најважнији требало да буде саветодавни рад на изради стратегије културног развоја земље до 2020. године.

- Савет је читаву протеклу годину себе и свој рад покушавао да повеже са државним апаратом који га је основао, међутим, без икаквог успеха.

Скандалозно је рећи, али на више својих тематских сесија посвећених појединим областима културног стваралаштва Савет није успевао да доведе нити једног представника ресорног Министарства културе, иако их је непрестано позивао, почев од нижих чиновника, преко многобројних помоћника и саветника, све до самог министра, од којих би непосредно, из прве руке, нешто сазнао о програмским циљевима или текућим проблемима спровођења културне политике земље – каже Драгојевић.

С друге стране, он напомиње да је још на почетку мандата Савету било обећано достављање прве верзије Нацрта стратегије културног развоја, на којој је у претходном периоду радила група од 25 ангажованих стручњака, али ни то није учињено до данас. Чланови Савета су незванично обавештени да је Нацрт стратегије урађен по областима, али „недостаје рука која би све то објединила у јединствен документ“, и ту је ствар запела.

- Овакав пасиван и игнорантски став државних органа према Савету, не само Министарства културе већ и Скупштине Србије као његовог оснивача, деловао је веома фрустрирајуће на многе чланове Савета тако да је било предлога и о његовом колективном демисионирању – каже редитељ.

Драгојевић наглашава да он не види улогу Савета у томе да директно учествује у расподели средстава. Тим пре што мисли да се биће аутентичне културе не може објаснити законима економске природе, посебно не оним фамозним односом понуде и потражње.

- Култура је духовна форма живота, или како древне књиге кажу, то је неговање човекове душе и његове људскости. Отуда могућности једне културе нису у обавезној пропорционалној спрези са количином уложених средстава у њу. Смисао културног стваралаштва се не очитује у нечему што много кошта, него у ономе што служи смирењу и продуховљењу људи. Уосталом, култура која много кошта већ се налази у стању своје деградираности. Зато не треба бринути, ако буде духа, идеја и памети, биће и пара за све праве културне делатности. Узмимо на пример културни аматеризам, о којем се на Савету већ разговарало, који не тражи много, а враћа стоструко, и који, по моме мишљењу, у савременим условима живота може да буде једна велика институционална духовна алтернатива, па и одбрана малаксале душе, посебно младе, од нечега што се зове културна индустрија или масовна култура, која превише кошта а у духовном смислу не доноси много – напротив, каже Жарко Драгојевић.

Када је у питању његов сектор, наш саговорник примећује да је горући проблем српске кинематографије њена организациона структура, која је већ скоро две деценије у стању своје перманентне распаднутости. Ако се у Србији и догоди добар филм, каже, то није последица организованог система него случајности.

- Шанса да се на том пољу нешто промени јесте нови Закон о кинематографији који у средиште нашег кинематографског система поставља Филмски центар Србије дефинишући га као установу културе. Али оно што је Закон пропустио да учини, то је да пропише његово унутрашње уређење јер Филмски центар Србије је постојао и раније, основан је 2004. додуше као један провизоријум са којим се од тада управљало на различите начине, али све време без транспарентних програмских циљева и легитимне управљачке праксе. Као ургентни посао намеће се коренита реформа Филмског центра Србије, односно развијање његовог целокупног унутрашњег уређења у складу како са Законом о кинематографији тако и са Законом о култури, али и нашим кинематографским потребама – сматра Жарко Драгојевић и додаје да уколико то не буде учињено, Филмски центар Србије ће остати „дефектна грађевина, без већег културног смисла, али са огромним корупционашким потенцијалом, јер га је у оваквом стању лако узурпирати и непринципијелно подредити било појединачним, било нечијим групним котеријским интересима“.

- Зато сам све ближи томе да се сложим, бар када су у питању филм и кинематографија, са оном институционалном теоријом уметности која каже да је прави аутор уметничког предмета заправо уметничка средина, дакле и институција која га је омогућила. Због тога су нам и потребне добре и уређене институције културе, јер оне не значе само материјалну подршку ствараоцима уметничких дела, већ из њих извире и сам дух дела. Новог министра чека мукотрпни рад на задатку обнове и изградње са многих страна угрожене и посрнуле српске културе. Али обновимо Србију у својим грудима, и све ће ићи лакше – поручује Драгојевић.

Политика, Културни додатак, 4. август 2012.
Мирјана Сретеновић

НЕМАМО ПОВРАТНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О НАШИМ ЗАХТЕВИМА

Слободан Вујовић, секретар Савеза културно-уметничких друштава Београда и члан Националног савета за културу, не зна да ли да почне од тога које проблеме у културном сектору треба решавати или од тога да ли ће Савет имати партнера у Министарству културе.

- Желим да изразим лично незадовољство односом прошлог Министарстава културе према Националном савету и неуважавањем Савета већ годину дана колико Савет постоји. Тражили смо да нам Министарство достави Нацрт стратегије о развоју културе, и то у више наврата, о чему би по, по законски утврђеној процедури, Савет требало да дâ своје мишљење. На бахат начин речено нам је да то није наш посао већ да ће нацрт дати у јавну расправу, каже Вујовић.

Према његовим речима, Савет је до сада дао подршку за прављење Закона о културно-уметничком аматеризму, чиме би ова област била регулисана на прави начин.

- Министарство културе рестриктивно се односило према овој врсти аматерског ангажовања, а аматери представљају најмасовнији покрет у нашој земљи. У Београду има 40.000 а у целој Србији 400.000 људи који се баве позориштем, народним играма, певају у хору… Културна мапа би била осиромашена уколико би се аматеризам угушио, а закон би могао да регулише наш статус, каже Вујовић.

Он напомиње да овде није реч о скупу људи који се баве неким хобијем већ постижу врхунске резултате на свим фестивалима у свету на којима учествују. Закон би требало да омогући лакше функционисање КУД-ова, који би имали одговарајућу материјалну подршку за проширење своје делатности.

- Циљ нам је да што више људи буде у нашим друштвима. Аматери постају најбољи потрошачи културе, гледаоци позоришних представа, публика на концертима, конзументи уметничких дела, највернија културна публика. Претходно министарство имало је лош однос према аматерима, што се очитовало у непружању помоћи Савезу аматера Србије. И постојеће ставке у Закону о култури које се односе на КУД-ове нису поштоване, сматра Вујовић и додаје да је Национални авет дао подршку за доношење Закона о културно-уметничком аматеризму, будући да је аматеризам препознат као значајан сегмент културе у Србији.

- Припадници овог покрета уметношћу се баве из задовољства, а не у виду основног занимања. Када се каже да се уметношћу баве „на аматерској основи“, подразумева се бављење уметношћу без материјалне надокнаде, а не у пејоративном смислу тумачења аматеризма као нечег што је недовољно добро да би завредело пажњу у поређењу са оним што је професионално, објашњава Вујовић.

Преводилац и члан Савета Весна Ињац Малбаша, запослена у Народној библиотеци Србије, сматра да је Савет урадио више него што је то ико од њега очекивао: Савет сваког месеца одржава редовне седнице, направљен је сајт Савета (http://www.nsk.gov.rs/), донет Пословник о раду, донет Правилник о критеријумима за стицање статуса истакнутог уметника, односно истакнутог стручњака у култури, темељно су разматране неке значајне теме из области културе (музика, аматеризам, позориште).

- Треба поменути да сарадња Савета са Министарством културе није била задовољавајућа, била је и јесте више протоколарне природе, а не суштинске.

Стратегија развоја културе у Србији је документ чији је нацрт израђен, али га Савет још није добио, нажалост, и не може да учествује у његовој изради, што значи да не може да извршава једну од својих најзначајнијих улога одређених Законом о култури, а то је учествовање у изради предлога и после у оцени извршења стратегије. Пошто Савет треба да учествује у изради Стратегије, он ће у њој одредити и приоритете развоја, и после ће се понашати у складу са тим документом, каже наша саговорница.

Како додаје, по предизборној кампањи рекло би се да култура уопште не постоји у земљи Србији, јер нико од политичара реч култура није поменуо.

- По тексту Коалиционог споразума такође би се рекло да култура никога од политичара не интересује, јер се реч култура помиње само на два места, када је реч о културној баштини на Косову и о културној сарадњи са Републиком Српском. По плановима о новим министарствима у новој влади РС, које читамо у медијима ових дана, такође би се рекло да култура мало кога интересује, сва остала министарства и могуће поделе се више помињу од министарства културе. Савет је са јулског састанка упутио саопштење за јавност и проследио га великом броју медија. Нажалост, то саопштење готово нико није објавио. Један од ставова тог саопштења јесте и да „Савет очекује да ће нови министар културе бити личност са великим интегритетом и угледом у стручној и културној јавности“.

Савет је у фази припреме документа о приоритетима деловања у области културе који ће упутити новом министру, каже Весна Ињац Малбаша.

Према њеном мишљењу, у односу на друге области културе и уметности, библиотечко-информациона делатност је релативно сређена у Србији.

- Прошле године су у Скупштини РС усвојена три библиотечка закона. Ипак, остало је још доста тога што је потребно уредити у библиотечко-информационој области: нови подзаконски акти још нису донети; неопходно је ускладити рад свих библиотека у Србији са новим законским оквирима; доношење стратегије развоја библиотека у Србији; даља изградња јединственог библиотечко-информационог система Србије; веб архива културног наслеђа Србије; изградња Дигиталне библиотеке Србије која би требало да обухвати што већи број библиотека у Србији. Мрежа библиотека Србије обухвата близу 2.400 библиотека, али су оне неравномерно развијене. Департизација и професионализација свих библиотека је предуслов успешног пословања. Свакако ћу предложити Националном савету за културу да тема на једној од седница буде и библиотечко-информациона делатност, каже Весна Ињац Малбаша.

Филмски редитељ и члан Савета Карољ Вичек сматра да Савет, можда превише амбициозно, покушава да уреди планове везане за културну сцену Србије.

- Каква нам је ситуација у друштву, тако се и власт односи према овом Савету. Испада да смо ми курири, волонтери који се из хобија баве културом. За годину дана колико Савет постоји могло је више да буде урађено. Одређен нам је мандат на пет година, а прошла је читава година на дефинисање нашег статуса. Поразно је да Савет нема повратне информације о нашим захтевима… То не слути на добро. Ни Влада ни Парламент не знају коме овај Савет припада, што је само доказ какав је наш однос према култури уопште.

Ако се тако односе према људима у Савету, који представљају нашу културу у свету, какав однос ће имати према некоме ко тек почиње да се бави уметношћу и ко још нема „биографију“ и опус иза свога имена, пита Вичек и додаје:

- Требало би толико тога да се уради. На пример, Закон о позоришту, будући да се код нас не зна ни статус глумаца ни институција уопште. Војвођанска телевизија је својевремено радила осам до десет драма годишње, али је то било прописано законом и тако је морало да буде. Ако нема законског акта, следе нам катастрофалне последице. Генерације одрастају без културних амбиција што се одражава на све сфере живота, сматра Вичек.

ВЕСТИ

ИЗ МЕДИЈА